Značaj vode za organizam

Voda čini 45-70% telesne mase. Čovek prosečne mase od 75kg ima oko 60% ili 45% vode . Mišići prosečno sadrže 70-75%, dok masno tkivo ima svegha 10-15% vode.
Gubitak tečnosti kao posledica fizičke aktivnosti, direktno je povezana sa produkcijom i eliminacijom toplote iz tela ( termoregulacijom ). Fizička aktivnost podstiče porast telesne temperature proporcionalno nametnutom opterećenju, a dehidratacija doprinosi dodatnom povećanju telesne temperature.
Čovek poseduje relativno veliki potencijalni kapacitet za eliminaciju toplote znojenjem ( evaporacija ). Taj kapacitet omogućava čoveku da dugo vežba pod velikim intenzitetom. Indukovana hipertermija bi mogla dovesti do toplotnog udara i smrti, ukoliko ovaj mehanizam ne bi bio razvijen. Znojenje do koga dolazi prilikom izlaganja samo visokoj spoljašnoj temperaturi dovodi do smanjenja, uglavnom ekstracelularne tečnosti, dok tokom vežbanja znojenje dovodi do smanjenja i tečnosti u intracelularnom prostoru.
Razlaganjem glikogena tokom vežbanja dolazi do produkcije slobodne vode, koja je ugrađena prilikom resinteze ovog polisaharida.

Tokom umerenog vežbanja u uslovima normalne temperature okoline, telesna temperatura raste oko 0,1 stepen, a za svakih 1% pada sadržaj vode u organizmu.
Kod kontinuiranog znojenja tokom dugotrajnih aktivnosti, jasno se mora obezbediti dodatni unos tečnosti putem određenih napitaka, još u toku samog treninga.
Tolerancija na visoku telesnu temperaturu uslovljena je postizanjem maksimalnog kapaciteta za znojenje, što je rezultat fizičkog treninga u uslovima visoke temperature sredine. Regularan trening izdržljivosti će dovesti vremenom do adptacije koja omogućava održavanje balansa tečnosti i elektrolita. Žlezde znojnice će reapsorbovati više natrijuma, što će uticati na celokupan balans vode. Osim toga, senzitivnost hormona koji učestvuju u regulisanju balansa tečnosti u organizmu će se povećati. Znojenje će postati mnogo ekonomičnije i efektivnije.
Količina vode koja može biti izgubljena evaporacijom, zavisi ne samo od uslova spoljašne sredine, već i od individualnih katrakteristika svakog sportiste.
Ne postoje podaci koji bi ukazivali na sposobnost adaptacije organizma na dehidrataciju. Odnosno, sportisti izloženi visokom intenzitetu vežbanja, zahtevaju veći unos tečnosti i minerala da bi nadoknadili ono što je izgubljeno znojenjem, kao rezultat treninga i aklimatizacije.
U nekim istraživanjima se pokazalo da konzumiranje velike količine tečnosti pre ili tokom vežbanja, iako je to bilo daleko više od potreba sportista, ima pozitivne efekte na fiziološki odgovor. Na ovaj način, bio je bolje očuvan volumen krvi, frekvencija srca je bila nižs, a telesna temperatura je bila regulisana kao kod normalne hidratacije.
Koncentracija elektrolita u znoju je niža nego u krvi, pa će gubitak tečnosti znojenjem, odnosno dehidratacija, dovesti do povećanja koncentracije elektrolita u krvi. Ovo se naravno događa samo kada se ne unosi dovoljno tečnosti.
Ozbiljan gubitak natrijuma znojenjem i urinom dovodi do smanjenja ekstracelularne tečnosti i volumena plazme. Ovakvo stanje utiče nepovoljno na funkciju srca, krvni pritisak, a za krajnju konekvencu ima pad fizičkog dostignuća. Pad nivoa natrijuma može utivati na mentalne sposobnosti i fizičke funkcije, uključujući : mišićnu slabost i pojavu grčeva, ekstremni umor, mantalnu slabost, apatiju, vrtoglavicu i povraćanje. Specifična je dehidratacija usled fizičkog vežbanja kod dece sportista. Poznato je da deca imaju veću površinu tela u odnosu na telesnu masu. Osim toga, mehanizam znojenja kod dece nije u potpunosti razvijen, tako da su drugi mehanizmi termoregulacije više uključeni. Sugerisano je da gubitak telesne mase usled dehidratacije bude minimalan kod mladih sportista, kako bi se očuvao normalna funkcija kardiovaskularnog sistema i termoregulacije.
Dnevni unos tečnosti je povezan sa dnevnim unosom hrane i osećajem žeđi. Izražena žeđ se javlja kao posledica dehidratacije ćelijskog i vanćelijskog prostora.
Da bi balans tečnosti u organizmu bio očuvan, potrebno je da unos odgovara gubitku tečnosti. Varijacije u dnevnim potrebama za tečnošću, uslovljene su razlikama u nivou metabolizma i klimatskim uslovima sredine.
Osećaj žeđi je veoma nepouzdano, jer se ovaj osećaj javlja kada je već značajan stepen dehidratacije.
Unos čiste vode u periodu posle vežbanja dovodi do brze obnove osmolaliteta plazme, povećava se urinarna produkcija, a osećaj žeđi biva ugašen iako nije postignuta nadoknada tečnosti u ćelijama. Dodatak niske koncentracije natrijuma bi omogućilo zadržavanje vode, a ubrzala bi se obova volumena plazme. Ovo je značajno za situacije kada nastupi ozbiljna dehidratacija i kada je potrebna brza nadoknada tečnosti.
Tokom oporavka stepen rehidratacije u ćelijskom i vanćelijskom prostoru je određen sposobnošću za nadoknadu izgubljenih jona iz svih prostora, a kompletna nadoknade telesne vode je konačna funkcija proporcionalne distribucije unetih tečnosti i elektrolita između telesnih prostora.